15.06.1942.
Spavaš li, sunce moje…
Imam 16 godina. Ljudi kažu da im izgledam mlađa. A ja im odgovaram da ja to više nisam. I smijem se onako, pomalo bezobrazno, jer mi je uvijek zanimljivo da vidim njihove isprazne poglede u tom trenutku. Trenutak istine, koji bi rado da izbjegnu, zaobiđu. Zaborave. Jedan šamar realnosti pa promjena teme, logično. Ljudi ne vole istinu, ne-ne. Ovih dana, ono što vole najviše je dobro prikrivena laž. Znate li onu priču o istini i laži? Ne? Bez brige, ja je baš volim, ispričaću vam.
Nekada davno, istina i laž se sretoše u jednoj ne tako dalekoj zemlji. Laž reče : „Što je danas lijep danˮ. Istina se složila. Odlučiše da zajedno prošetaju. Na svom putu ugledaše jedan bunar. Laž reče: „Hajde da se okupamo, voda je prelijepaˮ. Istina je oklijevala na trenutak, gledajući u bunar. Iako sumnjičava, uđe u vodu, koja je bila toliko prijatna da je odlučila da se maksimalno prepusti uživanju. I tako su se kupale zajedno jedno vrijeme. Odjednom, laž izađe iz vode, ukrade odjeću istine i pobježe. Istina je bila bijesna. Izađe gola iz bunara, pokušavajući da pronađe odjeću. Ugladavši golu istinu, ljudi su bili zgroženi. Na kraju, tužna istina se vrati u bunar i ostade tamo zauvijek. A od tada, laž putuje svuda po svijetu, prerušena u istinu, ispunjavajući ljudska očekivanja. Jer naravno, niko ne želi da vidi golu istinu.
Čula sam da ova priča datira još iz srednjeg vijeka. Tužno je kako svijet nije mnogo uznapredovao. Čak i danas, ljudi sa nje skreću pogled. Evo i sada sam tome svjedok. Ali vidite, ja im nikad ne pružam to zadovoljstvo. Ne. Trenutno nisam sposobna ni sebi da ga priuštim, pa što da se trudim? Moj argument – istina je nekad surova, to nije moja krivica. I smijem se. Svaki put. To je ono što ih najviše nervira. Odavno oni misle da sam luda. Da me je ovaj rat totalno izludio. Ja mislim da je u pitanju nesporazum i da, u stvari, naša poimanja ludosti nisu baš ista. Ono što oni vide kao ludost, ja to jednostavno radije nazivam – objektivnošću. Ali, opraštam ja njima taj manjak razumijevanja. Ono što nikako ne praštam ovih dana je kurtoazija. Sigurna sam da nju i te kako dobro znate. Tu situaciju kad vas ljudi pitaju „Kako si?ˮ, a da ih to uopšte i ne zanima, ali vas svakako pitaju jer „to je kulturaˮ.
E pa, ja tu kulturu prezirem iz dna duše. Zato jer se ta kultura zakači i za moj odgovor. Ona bi htjela da joj se prilagodim, da joj se pokorim. To je ono što mi smeta, ta obaveza da prihvatim pravila te igre riječima koja mi se ne sviđa koja mi se gadi. Igre kojoj nema kraja, ali isto tako i igre čiji smo početak odavno zaboravili. Čiji efekat niko ne vidi. Čije su posljedice nekad pogubne. Ja, ja ne dozvoljavam da tako bude. Vidite, nisam ja ljuta na te ljude zbog njihovih pitanja, naprotiv. Po mom mišljenju, valjalo bi da svaki čovjek ima pravo da u životu radi ono što želi. Prije svega, da bude slobodan, opušten, bezbrižan. Srećan. Samim tim, slobodan i da meni postavlja glupa pitanja. Ja se u to ne miješam. Radi se o tom čuvenom odgovoru koji je poenta ove priče: „Sve je superˮ. Ne sjećam se kad sam poslednji put to izgovorila. Stvar je u tome što… ne mogu. Ne želim. Ne. Ništa ovdje nije super. Znate, na radiju svaki dan kažu da su nam životi ugroženi. Gradovi nam gore. Vojnici nam ginu. A ja kažem da su nam ovi jezici u glavi u stvari najugroženiji. Čini se da je neko odlučio da nam ih malo sveže…
Autorka
