Ema je živela u sirotištu. Roditelji su je, iz nepoznatih razloga, nakon rođenja napustili i zauvek nestali. Tako je ova petnaestogodišnja devojčica odrastala u siromašnoj sredini bez roditeljske ljubavi, okružena decom koju je zadesila ista sudbina. Ova lepa plavokosa devojčica živela je u teškim uslovima, često je bila gladna, dane je provodila u hladnoj i prljavoj sobi, a njena odeća bila je pocepana. Često se pitala: „Zašto ja? Šta sam Bogu skrivila pa me ovako kažnjava?ˮ Budući da je bilo zabranjeno izlaziti iz sirotišta, Ema nikada nije videla vanjski svet. Živeli su bez Interneta, mobilnih telefona i kompjutera. Jedini izvor zabave deca su pronalazila u profesoru koji im je svakog dana čitao priče o dalekim zemljama, gradovima, morima i okeanima.
Otkad je Ema čula o moru u jednoj od priča, postala je opsednuta njime. Svakoga dana je molila profesora da joj priča o moru, o njegovom prostranstvu, nebo plavoj boji, školjkama i velikim ribama koje u njemu žive. Želela je znati sve o brodovima koji njime plove, talasima koji zapljuskuju obalu, galebovima, i širokoj peščanoj plaži koja se proteže u nedogled. Sanjala je da pliva i roni u slanoj vodi dok je sunčevi zraci obasjavaju. Kada god bi imala vremena, Ema je crtala more i lepila crteže na zidovima svoje monotone sobe. Crteži su ulepšavali sobu i davali joj posebnu magiju.
Tako je devojčica odrastala u mračnoj i depresivnoj sredini gde je jedini beg od realnosti zapravo bila njena mašta. Uprkos teškoj sudbini koja ju je zadesila, oduvek je volela da mašta. Iako je još od rođenja siroče, godine je nisu slomile i njena nada nije nestala. Uvek je imala širok osmeh i zračila pozitivnom energijom koju je prenosila na druge, čineći i njih srećnima. Teško detinjstvo je ovu posebnu devojčicu ojačalo i iako njen život nije bio lagodan, znala je da to nije kraj i da Bog ima drugačije planove za nju. Sanjala je o roditeljskoj ljubavi koja joj je uskraćivana toliko godina. Iz dna duše je osećala da će se stvari jednog dana promeniti. Bila je ubeđena da će joj se roditelji jednog dana vratiti kako bi je pronašli i odveli kući. Najveća želja bila joj je da svi zajedno odu na more.
Jednog dana, na vratima sirotišta pojavila se jedna starica. Nosila je dugu svilenu haljinu, kožne, lakovane cipele sa malom potpeticom, i prelepu belu bundu. Na glavi je imala veliki crni šešir ispod koga je virila plava kosa vezana u punđu. Nosila je markiranu sivu torbu, a ruke joj je krasio blistavi nakit. Moglo se odmah zaključiti da je bila bogata. Sva deca, videvši je, bila su zapanjena. Pitali su se šta jedna tako otmena dama traži na tako prljavom i bednom mestu poput sirotišta. Ali dama je bila ozbiljna, može se reći zabrinuta. Činilo se da traži nekoga. Gledala je oko sebe i kada je spazila jednu od zaposlenih, prišla je i upitala:
– Izvinite, da li devojčica po imenu Ema živi ovde?
– Da. Živi ovde od rođenja. A ko ste vi?
– Oh, izvinite, zaboravila sam da se predstavim. Zovem se Korin Kuzan. Došla sam po svoju unuku Emu.
– Drago mi je ali, možete li mi, molim Vas, pokazati Vašu ličnu kartu? Devojčica je već petnaest godina ovde i niko nikada nije došao po nju. Moram da se uverim da govorite istinu.
– Naravno da govorim istinu! Izvolite. Ispričaću vam celu priču da bi razumeli situaciju u kojoj se nalazim. Emini roditelji, tačnije moj sin i snaja, bili su zavisnici. Konzumirali su drogu stalno. Zbog toga su, nakon njenog rođenja, bili primorani da ostave Emu u sirotištu jer nisu mogli da brinu o njoj. Nisu imali ni finansijskih sredstava. Ja sam želela da je uzmem kod sebe i odgajam, ali mi je sin rekao da ukoliko to uradim prekinuće svaki kontakt sa mnom. Nisam imala izbora. Vremenom je njihova zavisnost bivala sve gora i stalno su izazivali probleme. Sin mi je stalno tražio novac. Moj muž i ja posedujemo firmu u Australiji. Kako su se problemi pogoršavali, a svađe su izbijale, muž je predložio da se preselimo u Australiju, u nadi da ćemo tamo pronaći mir. Tako smo se nas dvoje odselili u Australiju da pokušamo da zaboravimo sve što se dogodilo. Pre dve nedelje su nam javili da su se naš sin i snaja predozirali i, nažalost, preminuli. Bili smo jako potreseni i prvim letom smo došli u Francusku. Uprkos velikoj razdaljini, nikada nisam zaboravila svoju unuku i sada sam došla da je uzmem. Molim Vas, odvedite me k njoj.
– To je neverovatno! Izvinite, molim Vas, gospođo što Vam nisam odmah poverovala. Prihvatite moje izvinjenje. Sačekajte ovde, pripremiću je za susret sa Vama.
Dok su dve žene razgovarale, druga deca i Ema primetili su gospođu Kuzin i prišli su joj. Pažljivo su je posmatrali. Divili su se njenom izgledu, odeći, stavu. Zaista ih je zanimao razlog dolaska žene njenog izgleda. Kada je radnica prišla Emi, devojčica se zbunila. Kada je čula da je ta dama zapravo njena baka, bila je zaprepašćena. Nije mogla da veruje da takva dama može biti u srodstvu sa siromašnom i napuštenom devojčicom.
– „To mora da je greška!ˮ, uzviknu Ema. Ne lažite me, molim vas, znam da to nije moguće. Pogledajte nju a pogledajte mene. Ja sam niko i ništa.
– Polako Ema, smiri se. Znam da si uznemirena, ali pusti me da ti ispričam celu priču.
Kada je Ema čula celu priču, na njenom prestravljenom licu se pojavio ogroman osmeh. Znala je da je čekanju došao kraj i da će se stvari konačno promeniti. Bila je ushićena što će konačno upoznati baku. Našle su se u hodniku.
– To je moja unuka! Kako si samo lepa! Konačno sam te pronašla! Od danas nas više niko neće rastaviti!
Ema je odgovorila:
– Bako! Konačno je neko došao da me potraži! Više nisam siroče, sada imam porodicu! Toliko sam srećna, nikada nisam gubila nadu, znala sam da će se čudo dogoditi jednog dana i upravo se dogodilo.
– Ne brini, drago dete. Idemo odavde. Baka će te odvesti kući.
Ema je spakovala stvari što je brže mogla, Korin je takođe ušla u sobu da joj pomogne. Ušavši u sobu, ugledala je crteže na zidovima i upitala Emu da li ih je ona nacrtala. Ema je klimnula glavom i odgovorila da joj je najveća želja da nekada vidi more. Korin se osmehnula i obećala da će je sutradan odvesti na obližnju plažu. Ema je skakala po sobi od sreće, grleći i ljubeći svoju baku što je jače mogla.
Sutradan su baka i unuka zajedno otišle na plažu. Tamo su provele dan. Korin je želela da čuje sve o Eminom životu i odrastanju u teškim uslovima. Obećala je unuki da će od danas imati sve što poželi i ništa joj neće biti uskraćeno. Kada su stigle na plažu, Ema je ostala bez reči. Bilo je ogromno. Pokušavala je da uoči kopno sa druge strane, ali nije videla ništa osim pučine. Peščana plaža se poput zlatnog pojasa prostirala duž obale. Ovo ogromno prostranstvo podsećalo je Emu na slobodu, na dom koji je konačno pronašla. Stvarnost je premašila njenu maštu. Ne samo da je pronašla porodicu i otišla na more, već je shvatila da njena sposobnost da sve to oseti čini doživljaj duplo lepšim. Bila je ispunjena strašću i sijala je kao najsjajnija zvezda. Sedeći na pesku i posmatrajući pučinu, osluškujući talase koji zapljuskuju pučinu, osetila je mir, spokoj. Zatvorila je oči na nekoliko minuta, slušajući zvukove oko sebe. Zatim je ušla u vodu i počela da pliva i istražuje morsko dno. Zajedno sa bakom sakupljala je školjke i provele su neverovatan dan na plaži. Obe su patile u prošlosti ali sada su zajedno i nadoknadiće izgubljeno vreme. Njihova ljubav je rasla iz dana u dan i Ema je izrazila želju da jednog dana ima svoje udruženje za siročad. Korin je bila i više nego ponosna na svoju unuku i podržala je njenu želju. Ema je danas poznata u svetu po svojoj fondaciji za pomoć ugroženoj deci.
Autorka
Ilustracija: Jovan Vujaković