Božićno otkrovenje

Šesti januar, Badnje veče.

Bilo je zagušljivo. Muzika previše glasna, ali mi nije smetalo. Progurala sam se kroz gužvu i sela za šank. Gazda „Revoltaˮ je prišao da se pozdravi i častio me pićem. Šanker je dodao flašicu višnjinog vina i praznu čašu iz koje mi je bilo pomalo gadno da pijem, pa sam se odlučila za bocu. Klimnula sam glavom u znak zahvalnosti, mada sam sigurna kako od gustine dima to nije ni video. Gazda mi je pravio društvo, i naručivao pića. Često sam se pitala kako ne bankrotira od tolikog čašćavanja. Bar se ne sećam kada sam poslednji put ja nešto platila. Površina šanka bila je u crno-belom stripu, možda Alan Ford, ali ne bih mogla potvrditi sa sigurošću, kazala sam to jer je jedini strip koji znam. Čitala bih jedno isto parče stripa iznova i iznova dok ga barice vina ne ukvase ili dok ga ne počnem videti duplo.

Izašla sam ispred lokala kako bih telefonirala Saši. Nisam uspevala da je dobijem. Pokušala sam ponovo. Zvonilo je. I dalje ništa. Vratila sam se za šank gde me čekala flašica vina od maline. Pretpostavljam da nisu imali više višnje. Bacila sam pogled na vrata i ugledala je. Nešto drugačije se primećivalo u njenom držanju i izrazu lica. Pogled mi je bio prikovan za nju, prilazila je nervozno mom uobičajenom mestu, i ne pogledavši me, sela pored. Nosila je belu majicu i teksas jaknu sa čijim je rukavima, povlačeći ih nervozno, pokušavala sakriti šake. Šanker je tražio još jednu flašicu vina, ali sam mu prstom pokazala ne, jer je i dalje maloletna, a ona mi je, suvih usana izgovorila:

– Trudna sam.

Naslonila sam se laktovima na šank i spustila lice u šake.

– Šta ćemo da radimo, Saša?
– Da ćutimo.
– Da ćutimo?
– Da. Ja želim ovo dete.

Konobar je dodao još jednu flašicu u niz.

– Nisi završila srednju školu, šta je sa tobom?
– Znam da ću biti dobra majka. Tražim ti samo jednu stvar, Eva. Podrži me šta god odlučim.

Ispila sam sedmu flašicu vina i pogledala u Sašu. U njene tanke ručice, u njene još nerazvijene grudi, kosu gustu i dugu koja je padala u talasima preko ramena i najzad, kada se okrenula ka meni, pogledala u oči, odlučne, bez mrve straha. Nisam mogla izustiti ništa, samo klimnuh glavom. Ustala je od šanka, i otišla. Gde, nisam znala. Ostala sam za istom barskom stolicom do jutra, dok nismo ostali samo poređane flašice, gazda i ja. Kad je zaspao za šankom, prišla sam i pokrila ga jaknom. Pošla sam kući. Nisam znala treba li pozvati Magdalenu i obavestiti je. Ipak joj je majka. Nije bio trenutak da razmišljam o našim nesuglasicama.

Ušla sam u stan. I mušice su se počele skupljati koliko dugo nisam čistila ništa. Piksla puna pikavaca, poluprazne čaše burbona na stolu širile su smrad. Jedva sam živela u tom haosu, ali nisam imala snage da povodom njega nešto učinim. Boleo me svaki komad prašine, ali me je čitavo telo bolelo više. Sela sam na kauč i telefonirala Magdaleni.

– Halo?
– Zdravo, tetka…
– Eva?
– Možeš li da dođeš?
– Kod tebe?
– Da, kod mene. Moramo odmah razgovarati.

Spustila sam slušalicu i uhvatila se za glavu. Nisam se pomerala dok se nije oglasilo zvono. I dalje nisam mogla da ustanem. Glava i noge su mi bile teške. Pozvonila je još jednom. Nije bilo prostora za premišljanje. Bilo je gotovo onog trenutka kada sam okrenula broj. Konačno sam se uputila ka vratima. Otključala sam i otvorila. Ušla je bez reči, sela i duboko udahnula.

Otkad nisam bila ovde, prošlo je toliko vremena…

Ništa na to nisam odgovorila. Možda bi bilo prirodno osećati krivicu jer sam joj zabranila da više ikada kroči u ovaj stan. Nisam je osećala. To su bili očajnički pokušaji da sačuvam svoj mir. Mir u haosu, ali ipak mir. Sada sam ga sama rušila. Posmatrala sam tetku kako se okreće oko sebe i kako neko vreme sedi tako, izgubljena u uspomenama, u prošlosti, verovatno oživljavajući svaki kutak salona, pokušavajući da prizove mirise, svetlost i smeh. A u stanu je vladala duboka tišina. I mada okačen, sat iznad drvene police odavno više ne radi, pa ni kazaljke nisu remetile bezglasje.

– Magdalena…

Pogledala me kao da sam je naglo probudila.

– Saša je trudna.

Delovalo je kao da sam je udarila pesnicom. Čvrsto je zatvorila oči, onda ih otvorila, možda u nadi da će se probuditi iz noćne more. Odmaknuvši se lagano sa naslona stolice, polako sam joj do ruku gurala čašu viskija koju sam nasula, ne skidavši pogled sa tog lica preplavljenog užasom. Uzela je čašu i otpila veliki gutljaj. Morala je znati kako je ne zovem u šest ujutru na pomirenje i priču o lepim vremenima. Isto tako, sigurna sam da nije očekivala ni ovaj nemilosrdan način saopštavanja jedne takve vesti. Ustala je sa stolice, ogrnula jaknu naopako, pa se uputila ka vratma. Ostala sam nepomična i mirna. Naslonjene brade na šaku, gledala sam je. Bilo je nečeg fascinantnog u njenom nemiru tog trenutka.

– A ti, jesi li dobro, pitala je.

Obrve su se same podigle od iznenađenja jer, pitanje me je zbunilo, možda čak i oduševilo. Kad bi se zagledala, mogla bi na levoj strani mojih usana primetiti nešto nalik osmehu. Klimnula sam glavom i rukom pokazala na vrata, dajući joj do znanja da treba da krene. Nakon što je izašla, obrnula sam ključ dva puta. Nije bilo pozdrava. Saša mi nije ni pala na pamet.

Četrnaesti januar.

Čim smo ušle u njihovu kuću, Saša je sa preostalom snagom pošla u sobu. Išla sam iza nje, dok se teturala s noge na nogu, bleda kao mrtvac, uvela. Sele smo na krevet, počela je tiho da plače. Uhvatila sam je za ruku, a njeni su se jecaji pretvorili u krike.

– Saša, obećavam ti da ćemo preživeti ovo. Obećavam.

Plakala sam i ja sa njom, dajući obećanja koja verovatno nisu bila moguća. Što je jače vrištala od bola, meni su suze više tekle. Grlila sam je snažno kako ne bi ustala i počela rušiti, razbijati i lomiti, jer činilo se u tom trenutku, mogla je ceo grad rastrgnuti zubima. Nakon opake tišine, dok je skupljala vazduh za nove urlike, mogla sam uhvatiti taj prazan pogled, u kome nije ostala ni jedna emocija prema Magdaleni. Ni prema meni. Kroz otškrinuta vrata pogledala sam u Magdaleninom pravcu, sedela je u fotelji, pored svog trećeg, debelog muža. Pušila je cigaretu, pogleda uprtog u mene.

– Izvini Saša… Izvini. Boli kao da se i meni desilo.

Nije odgovorila ništa, a možda su ove reči iz mojih usta ipak bile poprilično licemerne. Tu smo sada, zbog mojih reči. Napakostila sam Saši, tom biću, sebi, ali ne i Magdaleni. Ona nije osećala ništa.

Petnaesti januar.

Ko smo bili mi da se igramo Boga? Ko sam bila ja? Kako da sperem sa sebe ovu gadost i prljavštinu? Nije ostala ni mrva onog mira koji sam sebično čuvala. Za koji sam se borila grčevito, zabranivši ulaz u svoj život svima. Svima, sem Saši. Ušla sam u kadu sa namerom da sperem pritisak koji se taložio. Da voda odnese težinu sa grudi. Stajavši tako, primetila sam kako se on samo širi, poput bića koje je dugo čučalo tu, gladno, i sada proždire. Hranilo se prvo plućima, a kada nisam mogla više da dišem, glavom. Kad nisam mogla više da mislim, stomakom. A kada više nisam mogla svariti pomisao da sam nemoćna, zatvorila sam oči i pustila hladnu vodu da teče. Pritisak se povlačio. Povlačio se prvo preko nogu, pa ruku, čela i stomaka dok se naposletku nije vratio do grudi gde je utihnuo. Ugasila sam vodu i izašla iz kade. Stala sam na pločice, ispred ogledala. Usne su mi bile modre. Voda se cedila niz lice i telo. Na neki način, osećala sam mučninu od same sebe. Ogrnula sam bade-mantil i izašla iz kupatila. I dalje mokra, legla sam u krevet i osetila kako bespomoćnost zajedno sa pitanjem: „A šta sad?ˮ, polako nastupa. Sad… ništa… Nema opcije koja bi u ovom trenutku postala rešenje.

Autorka

Ilustracija: Tamara Perišić