Трен

Гледала је неке парове, осмијехе лажне, осмијехе искрене. Радо би пригрлила тај свијет, али шта ако припадне овим лошима, овим исквареним душама које не виде љепоту? Она ју је, као и срећу, тражила у суморном дану, у шареним кишобранима по највећем пљуску. Али, да ли ју је ваљано тражила? Шта и кад би је пронашла? Шта су то љубав и срећа уопште?

Постојали су једна душа, једне очи, које су јој се чиниле далеке као дубока тмина космоса. Те очи, које је срела неколицину пута, пружале су јој живост љубави и милост које би је очувале. Али, она се од тог погледа скривала. Зашто се крила? Зашто му није узвраћала поглед? Можда су баш те очи биле оно што би је покренуло, што би јој улило снагу и донијело драгост. Не. Можда није тога вриједна. Спуштала је главу и презирала се због свог јадног поступка. Шта даље, куда сада? Маштала је о сљедећем сусрету и сањала слике у којима би проговарала пред њим, са њим. Све што је могла је да замишљa.

Осмијехну се. Зацрвени се. Сретоше се испред мале пекаре, те у јеку гужве, не имаде снаге да превише размишља. Бујица немирних таласа јој се покрену у стомаку. Но колико ли су само топли ти немирни таласи! Некаква њежност јој се увукла у тијело и навукла на лице благ осмјех. Срце јој је убрзано лупало. Силина доживљеног осјећаја није могла тек тако да нестане. Разиђоше се, као да се ништа није догодило. Али осјећај у стомаку никад не вара. Осјећај је био присутан и данима након тога. Лептирићи заиграју па подсјете на кратки тренутак радости. Усхићење и налет енергијe су јој говорили да може даље и да је посебна због датог јој осмијеха. Можда и није гријешила. Можда би могла некад поново да му се насмијеши.



Врло добро се сјећао њеног погледа, у гомили гладних људи, који су цупкали у мјесту или тапкали ногама, чинећи атмосферу нервознијом и жустријом. Међу свијетом добрим и злим, изненада наиђе на њене црне очи. Какав је то био драги сусрет душа! За трен му срце испуни нека чиста драгост. Колико у ствари значи тај дражесни трептај, па тај сјај у очима од којег му се и мисли смире. У љубав је сумњао, од љубави је бјежао. Да ли је био вриједан љубави, да ли је био вриједан њеног погледа уопште? Али осмијех, пружени лијепи осмијех. Он му је говорио да нешто значи тај мили сусрет, тај брзи плесни потез румених усана. Да ли је постојала шанса за остварењем ове љубави? Није умислио своје осјећаје, није умислио присност у осмијеху и љупкост у очима. Лептирићи су у праву, иако преплашен, био је готово сигуран у то.


Први прави сусрет. Судбина је спојила ове двије сањалице. Било је јесење, похладно вече. Сједила је на омиљеној јој клупи која је гледала на немирну, тамну ријеку. Пухала је топли ваздух у скупљене руке, безуспјешно покушавајући да их угрије. Тихо је пјевушила другу строфу своје омиљене пјесме кад је осјетила нечије присуство иза леђа. Није обраћала пажњу јер је то мјесто, као и она, знала посјећивати и једна драга бака. Гледајући у одсјај мјесеца на води, зачула је наставак пјесме коју је пјевала. Био је то мушки глас, али глас мек и озбиљан истовремено. Прије него што се успјела окренути, он је своје мјесто нашао поред ње. Да ли сањају, да ли обоје сањају? Умјесто мјесеца, клупа је постала извор сваке свјетлости, извор среће, наде и вјере у љубав. Душе су се спојиле и заиграле. Плесале су најљепшим плесом икад осмишљеним. Сада јој је он додирнуо руку, па је њежно узео и држао у својој. Топлина им је испунила тијела. Наслонила је своју главу на његово раме и гледали су спокојно у свјетлуцаву ријеку. Колико је ријека била лијепа, а колико вече божанствено! Слободни су били да покажу једно другом шта осјећају. Додиром лаким као перо, прелазио је прстима по њеним топлим образима. У рај га однесе благи мирис њене косе. А затим, сусрет усана. Лавина снажних емоција. Њежни и слатки, лепршави, а тихи, заноси духа и експлозија испреплетених, јаких мисли. Каква ли је то милина била! Каквим ли су очима посматрали сада ту истински добру и идиличну природу?


Убрзо посташе једно другоме на свијету све. Шта је то све? Све о чему су могли само да сањају, о чему су говориле најљепше пјесме и бајке. Бајка, ни то није довољно добра ријеч да се опише оно што су били. Пронашли су се и препознали, у свијету варки, у свијету љубави без топлине, у свијету у којем су кишни пљускови нешто лоше и тмурно. Али у тим кишама, они су умјели да пливају. И пливали су заједно.
Када једно срце боли, друго га љубављу храбри. Срце се срцу повјерило. Срце је срце разумјело. У љубави је пронашло смиреност.

Штитили су се од тјескоба, које попут олуја потресају срца, које би могле да потопе и најснажнији брод. Она му љуто небо разведри, а он јој отвори своје наручје да се у њему скраси. Затим се, као у тиху луку, ушуњавала и тамо преноћивала. Дисала му за вратом, а он ју је даровао најмекшим пољупцима. Били су на сигурном, у загрљају.

Свака је патња била лакша када су душама наслоњени једно на друго. Снага пољупца оздрављивала је дух при навали тешких суза. Свака рана се лијечила милом душом, која је исцијељивала боље него сви љекари. Све тајне су сада дијелили, и све жеље су се сада испуњавале, рекли би, саме од себе. Чврсто су ходали земљом, путем који и граде сами, а главе и мисли су им биле далеко у облацима, далеко, небу блиске. Он у њој, а она у њему проналазили су нешто што их тјерало у те висине, што их је тјерало да сваком дану поклоне осмијех и љубав. А оне им се осликавају у очима. Повјерили су се једно другоме и увјерили да није било оправданог разлога због којег су се бојали љубави. Она је била остварење његових снова. Он је био остварење њених.


Сада понекад, знали су да се уштину, да провјере да ли можда сањају. Љубав нису само пронашли, у љубави су се заједно остварили. Љубав дишу, ћуте и у њој постоје. Дани и сати су пролазили, али љубав је безвременска, па траје и траје. Дуги загрљај, снажни ослонац и пољубац душа, на крају сваке вечери, опстаће до краја њихових дана, до краја свијета, до посљедњег Земљиног даха.

Autorka