Драги пријатељу,
Жао ми је што ти нисам писао раније, али посљедњих недјеља сам био јако заузет. Питао си ме како сам, па ћу ти стога одговорити искрено. Помало сам тужан. Зашто? Схватио сам да сам одрасла особа и некако ми се то не свиђа. Да, знам, звучи глупо, али чекај, макар саслушај!
Чуо си за Малог Принца ? Претпостављам да си га прочитао и да знаш о чему је ријеч. Испрва ми је речено да је ријеч о књизи за дјецу, а и сам сам био под тим утиском дуго времена. Али, док сам је читао, осјетио сам да ме дирнула а нарочито један њен мали дио. Ријеч је о одломку у ком Мали Принц говори о свом искуству са одраслим особама. Истакао је да је упознао много одраслих особа, да их је видио изблиза и да његово мишљење о њима ипак није тако добро. Е, па и мене мучи исти осјећај, али не искључиво због других, већ због самог себе. Схватио сам да бити велики значи бити јадан и несрећан. Деси се ту покоји тренутак кад смо срећни, али већину времена увијек је све исто.
Желимо оно што немамо, увијек тежимо да уловимо те срећу, те славу, па ипак смо увијек заокупљени безначајним стварима и тако ријетко имамо времена и стрпљења за друге. Новац и успјех су ти који нас обузимају, а оно за чим заиста трагамо јесте то да нас други људи прихвате. Толико зависимо од материјалних ствари и од мишљења других да ми се причињава да ипак нисмо ми ти који управљамо својим животима.
А, када је ријеч о мржњи, запитамо ли се зашто имамо потребу да мрзимо друге и да се сукобљавамо? Дјеца не знају шта је мржња, просто је не познају. И баш зато се заиста питам у ком тренутку живота љубав према играма замијенимо љубављу према рату. У ком тренутку замијенимо љубав према другима мржњом према свему што је другачије и различито. Не знам зашто толико тежимо да друге разликујемо по томе које су вјере, националности или расе. Јер напосљетку, сви смо ми исти – сви смо само људи.
Да ли је васпитање то које нас чини таквима или је ипак у људској природи да човјек постане такав? Не знам. И баш због тога се покаткад запитам да ли морамо одрасти, зашто морамо постати одрасле особе. Свијет би био боље мјесто када бисмо сви у срцу остали дјеца.
Из тог разлога сам одлучио да промијеним живот, да начиним дистанцу. Лако се изгубити у овом материјалистичком свијету и заборавити суштинске и битне вриједности. Потребно је успорити корак, уживати у датом моменту и бити задовољан са оним што имамо. Живот је чудесна ствар коју треба непрестано цијенити.
Надам се, пријатељу мој, да те нисам превише заморио са свиме овим. Мислим да ћеш све ово схватити и знај да са нестрпљењем чекам твој одговор. Само ми кажи, да ли је свијет овакав као што сам га предочио или сам пак ја тај који је песимиста?
Видимо се ускоро!
Autor
Prevodilac
